Ugovor u korist trećeg

Izvor: Pravopedia

Skoči na: navigacija, pretraga

Sadržaj

Pojam i pravna priroda

Jedno od osnovnih pravila je da ugovor dejstvuje samo između ugovornika. Ono svoje poreklo nalazi još u Justinijanovoj Digesti (Alteri stipulari nemo potest – D. 45. 1. 38. 17). Međutim, ovo pravilo je još u doba rimskog prava trpelo na neki način izuzetke.

Danas je u većini zakonodavstava opšteprihvaćena ustanova ugovaranja u korist trećeg. Naime, ugovarnicima je data mogućnost da neku činidbu ugovore u korist lica koje nije učestvovalo u ugovaranju, dakle u korist trećeg lica. Ovde se samo radi o koristi koju neko treće lice ima. Ne može se ugovoriti obaveza trećeg lica. Moguć je jedino „ugovor o zauzimanju“, tj. posao kojim se neko obaveže da će posredovati kod drugog lica i nagovarati ga da nešto učini.

Sam naziv „ugovor u korist trećeg“ nije prikladan za ovakve ugovore jer ukazuje na postojanje posebne vrste ugovora što ono nije. Više se može govoriti o ugovaranju u korist trećeg. Svaki ugovor se može zaključiti kao ugovor u korist trećeg. Dovoljno je u bilo koji ugovor uneti klauzulu kojom se pravo na zahtevanje određene činidbe daje nekom trećem licu. Tom klauzulom se ne menja pravna priroda ugovora, ono ne postaje druga vrsta ugovora. Svaki ugovor zadržava svoju pravnu prirodu i osobine. Kupoprodajni ugovor i dalje ostaje kupoprodajni ugovor i važe sva pravila za te ugovore i nakon unošenja klauzule o ispunjenju jedne od obaveza nekom trećem licu. Iz toga razloga se može reći da je za ovaj institut prikladniji naziv ugovaranje u korist trećeg nego ugovor u korist trećeg .

Skup prava koja treće lice ima iz takvog ugovora zavisi pre svega od volje strana ugovornica. Treće lice, odnosno korisnik, može biti samo ovlašćeno da činidbu primi ali nema pravo da tu činidbu neposredno zahteva. U tom slučaju radi se o ugovoru o ispunjenju trećem licu ili o nepravom ugovoru u korist trećeg . U slučaju nejasnoće, važi pretpostavka u prilog ovog ugovora. Ovakav ugovor imamo kada, na primer, lice A proda neku stvar licu B ali traži da lice B cenu isplati nekom trećem licu V. U ovom slučaju to treće lice nema pravo da neposredno zateva isplatu cene od lica B. Ono samo ima pravo da isplatu primi. Korisnik može steći i pravo da neposredno zahteva izvršenje činidbe i tada se radi o pravom ugovoru u korist trećeg. Kada ovde govorimo o zahtevanju, misli se naravno na zahtevanje putem suda, odnosno zahtevanje tužbom.

Dakle, ugovor u korist trećeg je takav ugovor iz koga treće lice, neposredno stiče pravo da zahteva određenu činidbu od jednog ugovarača, a ovaj mu je obavezan tu radnju izvršiti . Lice koje stiče pravo da neposredno zahteva određenu činidbu naziva se korisnik ili beneficijar (destinatar). Lice koje je obavezno tu radnju izvršiti korisniku naziva se promitent (obećalac, obećavatelj), a lice koje je sa promitentom zaključilo ugovor u korist trećeg naziva se stipulant (promisar, obećajnik).

Iz definicije ovog ugovora vidimo da da postoje dve ugovorne strane – stipulant i promitent, koji su u odnosu poverilac-dužnik, i treće lice koje se javlja u svojstvu poverioca. Kako to treće lice nije učestvovalo u zaključenju ugovora, ono po uobičajenoj pravnoj terminologiji ne može biti poverilac. Iz ovoga zaključujemo da se teorija obećanja najbolje uklapa u ugovorne obligacije . Po ovoj teoriji promitent i stipulant su u stvari obećajnik i obećalac, pa ukoliko obećajnik obeća obećalacu da će neku činidbu izvršiti trećem licu, obavezivanje je dvostruko tj. i obećalac i treće lice javljaju se kao poverioci. Volja korisnika nije relevantna za nastanak ugovora u njegovu korist. Naravno, on može tu korist odbiti, može se odreći svog prava ili ga jednostavno ne vršiti. U tom slučaju obligaciji ostaje primarni poverilac, odnosno obećajnik. Zaključak je da obligacija zasnovana ugovorom u korist trećeg opstaje i u slučaju kada korisnik odbije za njega predviđenu korist . Očigledno je da su prava stipulanta kao primarnog poverioca u određenoj meri šira od prava korisnika kao sekundarnog poverioca. Stipulant može izmeniti (npr. smanjiti) ili čak potpuno opozvati ugovorenu korist za trećeg, ali to može učiniti do trenutka kada treći da izjavu da prihvata za njega predviđenu korist. U slučaju da je ugovoreno da će se korist za treće lice izvršiti tek nakon smrti stipulanta, ovaj (stipulant) može sve do trenutka delacije, pa čak i u svom zaveštanju, da opozove korist koju je ugovorio za trećeg, osim ako iz ugovora ili okolnosti slučaja ne proističe što drugo.

Tradicionalno se razlikuju četiri terijska shvatanja o suštini prirode ugovora u korist trećeg: teroija ponude, teorija poslovodstva bez naloga (negotiorum gestio), teorija jednostrane izjave volje i teorija sui generis.

  • Teorija ponude čvrsto stoji na stanovištu odbrane principa relativnosti obligacije. Prema ovom principu treće lice se ne može pojaiti ni kao poverilac ni kao dužnik. Taj problem se, prema ovom shvatanju, rešava tako što posle zaključenja ugovora od strane stipulanta i promitenta, stipulant čini ponudu trećem licu da mu svoje pravo iz ugovora sa promitentom jednostavno prenese. Prihvatanjem ponude treće lice postaje beneficijar, ali to znači da je ujedno nastao još jedan ugovor, ugovor između stipulanta i beneficijara. Zato bi se ovo shvatanje moglo označiti kao teorija dva ugovora. Pozitivna strana ovakvog objašnjenja pravne prirode ugovora u korist trećeg jeste što se kreće u okviru ugovornih instituta, dakle ugovora kao izvora obligacije. Sa druge strane, ovo shvatanje nije u stanju da objasni osnovne specifičnosti obligacije koja nastaje takvim ugovorom. To je pre svega činjenica da treće lice, i bez izjave volje, stiče poverilačko svojstvo. Prema ovoj teoriji pravo trećeg nastaje tek zaključenjem drugog ugovora. Pošto nije izdržala silinu argumenata svojih kritičara, ova teorija je napuštena.
  • Teorija negotiorum gestio vidi stipulanta u ulozi poslovođe bez naloga, smatrajući da stipulant uzima na sebe zastupanje trećeg. Stipulant zastupa iterese trećeg kod promitenta i to bez ovlašćenja. Primenom ovog shvatanja otklanja se prigovor nužnosti postojanja drugog ugovora. Međutim ova teorija napušta ugovor kao izvor obligacije i okreće se drugom izvoru obligacije – poslovodstvu bez naloga odnosno nezvanom vršenju tuđih poslova. Ova teorija nije u stanju da uskladi određene pravne posledice koje se javljaju kod nezvanog vršenja tuđih poslova i ugovora u korist trećeg. O pravnim posledicama i njihovim razlikama biće reči kasnije kod razlikovanja ova dva ugovora.
  • Teorija jednostrane izjae volje uzima da se ugovor u korist trećeg zasniva na jednostranom obvezivanju, odnosno jednostranoj izjavi volje kao posebnom izvoru obligacija. U stvari, prema ovom shvatanju ugovor u korist trećeg podrazumeva dva izvora obligacija, jedan je ugovor a drugi je jednostrana izjava volje. Stipulant i promitent zaključuju ugovor, posle čega sledi jednostrana izjava volje promitenta da će izvršiti prestaciju u korist beneficijara, čime se zaopkružuju svi elementi koji su nužni za nastanak i dejstvo ugovora u korist trećeg. I ovoj teoriji se može staviti isti prigovor kao prethodnoj, jer se odgovori ne traže unutar ugovornog polja, već iz drugog izvora obligacija.
  • Teorija sui generis zauzima stanovište da ugovor u korist trećeg ne treba da bude objašnjeno pomoću drugih, već postojećih ustanova i kategorija. Taj ugovor treba shvatiti kao ugovor posebne vrste, odnosno kao ugovor koji je potpuno samostalan. Ističe se da je pravo beneficijara neposredno i da proizilazi iz samog ugovora između stipulanta i promitenta, a to nije mogla da objasni ni jedna druga teorija. Za nastanak poverilačkog svojstva beneficijara nije potreban neki poseban akt, tako da je u pitanju jedan pravni odnos sui generis.

Istorijski razvoj – kratak pregled

Potreba za ugovaranjem u korist trećeg javila se još u rimskom pravu. Međutim Rimljani su dugo držali do načela da niko ne može svojom izjavom volje ugovoriti za drugog . Osnovni razlog za to je što takvi ugovori nisu bili utuživi. Tokom klasičnog perioda građani su se dosetili kako da obezbede utuživost. Oni su uz glavni sastojak dodavali ugovornu kaznu (stipulation poenae) za slučaj da promitent ne ispuni svoju obavezu . Tako je stipulant dobijao imovinski iteres koji je bio potreban za podizanje tužbe. Pojavu ugovora u korist trećeg kao već pravno oformljenog imamo tek početkom 19. veka u građanskim zakonicima. Prihvatanje ovog ugovora nalazimo u Austrijskom opštem građanskom zakoniku (§§ 881, 882), Opštem imovinskom zakoniku za Crnu Goru (čl. 516, 517 ), Švajcarskom zakonu o obligacijama (čl. 112), Italijanskom građanskom zakoniku (čl. 1411-1413), Mađarskom građanskom zakoniku (§ 233), Poljskom građanskom zakoniku (čl. 393), Građanskom zakoniku RSFSR (čl. 167) i dr. I u onim pravnim sistemima koji nisu izričito regulisali ovaj institut, sudska praksa je dozvoljavala ovakve ugovore i pružala subjektima odgovarajuću pravnu zaštitu. U našem pravu, ugovor u korist trećeg je izričito dopušten i regulisan Zakonom o obligacionim odnosima i to u članovima 148-153.



Nastanak i forma ugovora

Ugovor u korist trećeg lica smatra se nastalim u momentu kada je došlo do sporazuma između stipulanta i promitenta da pravo potraživanja izvršenja radnje od promitenta ima korisnik . Za nastanak ovog ugovora nije nužan prihvat korisnika. On je valjan i bez te saglasnosti. Za slučaj da korisnik odbije da prihvati pravo iz ugovora to pravo pripašće stipulantu osima ako šta drugo ne proističe iz prirode posla, cilja koji se želeo postići i zakona. Na primer, ako se radi o pravu na doživotno izdržavanje ili isplati osiguranja od osigurača za slučaj smrti stipulanta, ukoliko korisnik odbije takvo pravo ono neće pripasti stipulantu. U takvim slučajevima, gde ugovoreno pravo za korisnika neće preći na stipulanta, negativna izjava korisnika ima karakter raskidnog uslova. Forma ugovora u korist trećeg zavisi isključivo od forme ugovora u koji se unosi klauzula o ispunjenju činidbe trećem licu. Kao što je već napomenuto, ugovor u korist trećeg nije posebna vrsta ugovora. Za punovažnost ugovora u korist trećeg nužno je ispunjenje svih uslova koji se traže za valjanost ugovora uopšte. Nužna su barem dva lica odnosno dve strane koje moraju imati sposobnost ugovaranja. Potrebna je saglasnost volja uz prisutnu nameru, predmet i kauzu ugovora i zakonom ili ugovorom određena forma. Često se ističe da stipulant mora imati i neki inters za zaključenje ovog ugovora, bio on imovinske ili neimovinske prirode. Međutim to je pravno irelevatno osim ako su u pitanju mane volje pa sam stipulant pokrene postupak za utvrđivanje rušljivosti ugovora. Korisnik ne mora imati poslovnu sposobnost s obzirom da on ne učestvuje u ugovoru. On ne stvara za sebe pravo neposrednom izjavom volje. To za njega čine stipulant i promitent. Korisnik treba da je pravno sposoban, da ima pravni subjektivitet, da je određen ili odrediv. Ukoliko korisnik nije niti određen niti odrediv ugovor može biti punovažan, ali onda se nikako ne može govoriti o ugovoru u korist trećeg.


Dejstvo

Zanimljivo je poređenje O. Antića dejstva ugovora sa geometrijskim oblicima. Naime, dejstvo jednog ugovora može se zamisliti kao dvosmerna duž koja predstavlja odnos između poverioca i dužnika. Kod ugovora u korist trećeg nešto je drugačija slika. Taj odnos može se zamisliti kao jednakostranični trougao pri čemu su sve duži dvostrane. Tako da na takvoj slici vidimo tri pravna odnosa i to između stipulanta i promitenta, stipulanta i korisnika i korisnika i promitenta. Sada ćemo razmotriti posebno svaki od ovih odnosa.


  • Odnos stipulant – promitent

Odnos stipulant – promitent je klasični obligacioni odnos stvoren ugovorom. Između njih postoji kauzalno obećanje tako da je za njihov odnos bitna valjana kauza. Ovaj odnos se još naziva i odnos pokrića, odnos obezbeđenja ili srazmerno pokriće. Naziv srazmerno pokriće najbolje oslikava uzajamnost njihovog odnosa. Iz ove uzajamnosti proizilazi pravilo da ukoliko korisnik odbije korist ona pripada stipulantu. I obrnuto, ukoliko korisnik prihvati korist, i promitent je ispuni, stipulantovo pravo na zatevanje činidbe se gasi. Njihov odnos zavisi od vrste ugovora s obzirom da gotovo svaki ugovor može da se zaključi u obliku ugovora u korist trećeg. Tako njihov odnos može imati izgled odnosa između kupca i prodavca, zajmodavca i zajmoprimca, zakupodavca i zakupca, poklonodavca i poklonoprimca itd. Ako je odnos dvostranoobavezujući onda na obe strane imamo prava i obaveze s tim što promitent svoju obavezu mora izvršiti prema trećem licu kao primarnom poveriocu. Ali i stipulant je poverilac prema promitentu. Stipulant ima pravo zahtevati izvršenje činidbe od promitenta, samo što je ne može zahtevati za sebe već samo za korisnika . Ovo je bitno iz razloga što se promitent ne može osloboditi obaveze tako što bi je ispunio stipulantu. Postavlja se pitanje šta se dešava sa obavezom u slučaju da korisnik odbije pravo na korist iz ugovora. U tom slučaju, stipulant kao primarni poverilac ima pravo zahtevati činidbu za sebe. Na primer, lice A sklopi kupoprodajni ugovor sa licem B s tim što lice A zahteva da kupac isplati cenu nekom trećem licu V. U slučaju da to treće lice odbije pravo na isplatu cene, obaveza kupca da cenu plati ne prestaje. Obaveza i dalje postoji, s tim što je on sada mora ispuniti direktno prodavcu kao primarnom poveriocu. Ovo se dešava gotovo uvek. Izuzetak postoji ako izvršenje činidbe stipulantu nije moguće usled prirode pravnog posla, ako to proističe iz ugovora ili zakona. U slučaju da je, na primer, ličnost korisnika bitna za izvršenje promitentove obaveze a korisnik odbije tu činidbu, dolazi do gašenja dužnikove obaveze. Na primer ugovori se doživotno izdržavanje u korist trećeg a to treće lice odbije tu korist, u tom slučaju dolazi do raskida ugovora a ne do prelaska prava na stipulanta.

  • Odnos stipulant – korisnik

Odnos stipulanta i korisnika karakteriše određeni motiv za zaključenje ugovora u korist trećeg. Taj motiv može biti imovinske i neimoinske prirode. Njega takođe karakteriše i neki raniji odnos između korisnika i stipulanta. Stipulant može time da isplati neki svoj raniji dug prema korisniku (solvendi causa), da mu otvori kredit (credenda causa), a može i da mu učini poklon (donandi causa) . U svakom slučaju taj odnos je interne prirode i za njega promitent ne mora znati niti ga se treba ticati. Ukoliko stipulant želi namiriti neko svoje dugovanje prema korisniku zasnivanjem ugovor u korist trećeg, dug se neće smatrati namirenim samim ustanovljavanjem prava za korisnika. Stipulantov dug će biti namiren kada i u onoj meri koliko korisnik naplati od promitenta. Ugovor u korist trećeg važi bez obzira na motive stipulanta. Ovi motivi jedino imaju uticaja, kao što je ranije napomenuto, samo ukoliko postoje mane volje pa se stipulant pozove na njih.

  • Odnos korisnik – promitent

Ovaj odnos je klasičan povereničko – dužnički odnos. Korisnik, odnosno beneficijar, se javlja kao poverilac i ima pravo neposredno zahtevati dugovanu činidbu od promitenta, a ovaj je njemu dužan ispuniti određenu činidbu. Njegovo pravo je izvornog karaktera. Promitent može korisniku staviti sve objektivne prigovore. Takvi su na primer prigovori da rok nije dospeo za ispunjenje obaveze, da je ugovor ništav, da protivobaveza nije ispunjena i sl. Promitent međutim ne može staviti korisniku one prigovore koje može staviti stipulantu iz njihovog ličnog odnosa osim ako promitent takve prigovore ima i naspram korisnika lično. Korisnik, iako raspolaže pravom potraživanja, nema položaj druge ugovorne strane. Njegova prava su donekle manja od prava stipulanta. Korisnik ne može zahtevati ispunjenje celog ugovora već samo onog dela koji se odnosi na njegovu korist, on ne može ugovor raskinuti i zahtevati naknadu štete zbog neispunjenja

Razlike od sličnih instituta

Ugovor u korist trećeg treba razlikovati od zastupništva, ugovora o izvršenju radnje trećem licu i nezvanom vršenju tućeg posla. Ugovor u korist trećeg i zastupništvo mogu po svojim spoljašnjim manifestacijama delovati identično. Oba pravna instituta mogu se postaviti pod viši pojam „ugovora sa dejstvom za trećeg“. Naime, jedno lice zaljučuje ugovor a drugo je nosilac prava iz tog ugovora. Međutim postoji velika razlika između njih. Kod zastupništva lice koje sklapa ugovor postupa na osnovu ovlašćenja u ime zastupanog i ono je van ugovornog osnosa. Kod ugovora u korist trećeg stipulant zaključuje ugovor u svoje ime tj. bez ovlašćenja trećeg lica. On ne ostaje van ugovornog odnosa i to se vidi samim tim što neka prava ili obaveze iz ugovora pripadaju lično njemu. Stipulant može zahtevati od promitenta izvršenje činidbe trećem i može biti nosilac određenih obaveza. Kod zastupništva zastupani može biti nosilac obaveza jer se ugovor zaključuje u njegovo ime. Kod ugovora u korist trećeg korisnik, kao što je već napomenuto, ne može biti nosilac obaveza iz ugovora. Dilema se javlja u situacijama kada za ugovarača nije nastalo nikakvo pravo a ni obaveza a za korisnika je nastalo samo pravo. U ovom slučaju može se uzeti da je u pitanju zastupništvo. To je i opravdano s obzirom da ugovarač smatra da je ugovor zaključilo lice (treće lice) koje je steklo neko pravo a ne ono lice koje je zaključilo ugovor. Dilema neće postojati u slučaju da je za treće lice nastala i neka obeva jer se samo kod zatupništva tako nešto može desiti. Dileme nema ni ako je za ugovarača nastala neka obaveza iz ugovora jer to kod zastupništva nije moguće tako da se tu radi o ugovoru u korist trećeg . Ugovor u korist trećeg treba razlikovati i od ugovora o izvršenju trećem ili nesavršenog ugovora u korist trećeg. O ovome je već bilo reči ranije. Razlika je u tome što kod ugovora u korist trećeg korisnik ima pravo da zahteva činidbu od promitenta dok to nije slučaj kod ugovora o izvršenju trećem gde korisnik ima samo pravo da činidbu primi ali ne i da je zahteva. Mnogi autori pokušali su da institut ugovora u korist trećeg svedu na nezvano vršenje tuđeg posla . Međutim korisnik kod ugovora u korist trećeg ne može se smatrati gospodarem posla, a niti je stipulant nezvani vršilac tuđeg posla.Za gospodara posla, kod nezvanog vršenja tuđeg posla, može nastati obaveza naknade troškova nezvanom vršiocu posla, dok kod ugovora u korist trećeg takva obaveza ne može nastati. Zatim, nezvani vršilac posla vrši poslove koji ne spadaju u njegovu pravnu sferu dok stipulant vrši obaveze koje spadaju u njegovu pravnu sferu .

Zaključak

Iz odnosa između stipulnta i promitenta videli smo da su ugovorne strane povezane kauzalnim obećanjem, odnosno da njih vezuje uzajamnost koju garantuje kauza ugovora. Zbog toga se za taj odnos koristi i naziv srazmerno pokriće. Otuda i pravilo da ukoliko treće lice odbije da primi korist, to pravo pripada stipulantu. Odnos između stipulanta i beneficijara predstavlja objašnjenje razloga za stvaranje obligacije na osnovu ugovora u korist trećeg. Taj odnos ukazuje na postojanje neke prethodne kauze između stipulanta i korisnika. Međutim taj kauzalni odnos je sa pravnog stanovišta irelevantan. Ugovor u korist trećeg je specifičan po tome što se javljaju dva poverioca i jedan dužnik. Stipulant je primarni poverilac i njegova prava su šira u odnosu na prava korisnika. Stipulant može da izmeni ili čak ukine korist za trećeg, ali samo do momenta dok korisnik ne prihvati korist. Odnos promitenta i beneficijara ukazuje da je beneficijar sekundarni poverilac. On može od promitenta zahtevati izvršenje one prestacije koja je ugovorom predviđena za njega. Promitent može istaći sve objektiven prigovore prema korisniku a i one subjektivne koji se odnose i na stipulanta i na korisnika. Na osnovu izloženog može se zaključiti da je teorija kauzalnog obećanja, kao opšta torija koja razjašnjava pravnu prirodu ugovornih obligacija, najuklopljivija i u materiju ugovora u korist trećih lica, jer kauzalnost odnosa koji se tu javljaju omogućava analitičko objašnjenje svih specifičnih pitanja koji podrazumevaju obligacioni odnosi nastali ugovorom u korist trećeg .





Literatura

  • Oliver Antić, Pravna priroda ugovora u korist trećeg lica, Pravni život br. 11/2007.
  • Dr Branislav Nedeljković, Ugovor u korist trećeg, Arhiv br. 3/1937.
  • Dr Bogdan Loza, Ugovor u korist trećeg, Enciklopedija imovinskog prava i prava udruženog rada, tom treći (Beograd, 1978),
  • Dr Jakov Radišić, Obligaciono pravo opšti deo (Beograd, 2008),
  • Obrad Stanojević, Rimsko pravo (Beograd, 2008),
  • Mr Petar Klarić, O ugovaranju u korist trećeg, Naša zakonitost br. 3/1997.


Autor teksta: Saša Markota, student treće godine Pravnog fakulteta u Nišu