Primena međunarodnih ugovora

Izvor: Pravopedia

Skoči na: navigacija, pretraga

Ugovori u međunarodnom pravu danas se neposredno odnose na pojedince i operišu na unutrašnjem planu kao zakoni zemlje, zbog toga se njihova primena na unutrašnjem planu pojavljuje u sasvim različitom svetlu nego ranije u ne tako davnoj prošlosti. Međunarodno pravo ne sadrši pravila niti sredstva za usaglašavanje međunarodnih obaveza i unutrašnjeg prava. To pitanje ulazi u sferu ustavnog prava i u zavisnosti od političkih sistema date države rešeno je različito.

  • Kod unitarnih država postoji samo jedno zakonodavno telo i jedna vlada, te pitanje primene međunarodnih ugovora ne predstavlja neki problem, jer vlada koja ulazi u ugovorne odnose ima ovlašćenja da donese i propise o primeni ugovora.
  • U federalnim državama gde postoji pluralitet vlasti, gde je zakonodavna moć podeljena, gde postoje paralelne vlade, situacija je mnogo složenija pa su moguća tri rešenja:
    • da se saveznim organima poveri isključiva vlast u vezi preuzimanja i primene međunarodnog ugovora;
    • da se saveznim orgnaima poveri preuzimanje obaveza, uz rezervu da federalne jedinice daju saglasnost preratifikacije i;
    • da se uz akt o ratifikaciji predvidi i dodatan akt kojim se uvodi ugovor u unutrašnji pravni sistem.

Sadržaj

Vremenska primena međunarodnog ugovora

Tiče se pre svega dva ključna pitanja, od kog trenutka se smatra da je ugovor stupio na snagu i do kog trenutka ugovor važi. U pogledu momenta stupanja na snagu od uticaja je dispozicija stranaka, pa to može biti momenat predviđen samim ugovorom ili sporazumom stranaka pregovarača. Ako stranke propuste da odrede momenat stupanja ugovora na snagu, važi rezidualno pravilo da ugovor stupa na snagu momentom kada sve strane učesnice u pregovorima izraze svoj pristanak na obavezivanje ugovorom.

Opšte je pravilo da ugovori deluju neretroaktivno, međutim budući da ugovornce slobodno određuju datum stupanja ugovora na snagu, one mogu da predvide i njegovo retroaktivno dejstvo. Retroaktivno dejstvo može biti predviđeno izričito ili prećutno.

Trenutak do kog važi ugovor zavisi od mnogih činjenica, kojima Konvencija o ugovornom pravu priznaje status osnova ništavosti, prestanka ugovora, povlačenje iz ugovora ili njegove suspenzije. Ove činjenice se mogu podeliti u dve grupe:

  1. . činjenice koje se smatraju osnovima ništavosti ugovora i limitativnog i iscrpljujućeg su karaktera i,
    1. . činjenice koje se smatraju osnovima prestanka ugovora, povlačenje iz ugovora i suspenziju ugovora koje nisu limitativnog karaktera.

Vremensko važenje ugovora u Konvenciji nije dovoljno jasno i precizno definisano. Konvencija ne povlači razliku između bilateralnih i multilateralnih ugovora koja je in concreto od uticaja. U okviru vremenskog važenja ugovora ulazi i kategorija tzv. intertemporalnog prava. Ova koncepcija počiva na dve premise:

  1. . nastanak konkretnog ugovora ima biti cenjen u svetu prava koje se nalazi na snazi u momentu zaključenja ugovora i,
    1. . primena ugovora treba da bude u skladu sa pozitivnim pravilima međunarodnog prava.

Teritorijalna primena ugovora

Odnosi se na pitanje koliki i na kojoj teritoriji će domašaj u primeni međunarodni ugovor. Ovde se ugovori mogu podeliti u tri grupe:

  • ugovori kod kojih se pitanje teritorijanog domašaja ne postavlja;
  • ugovri koji su, po svom predmetu regulisanja, ograničenog teritorijalnog domašaja,
  • ugovori čiju primenu odlikuje teritorijalna dimenzija.

Opšte je pravilo da ugovor u nedostatku namere o teritorijalnom domašaju ugovora kod strana ugovornica, važi na celoj teritoriji država. Problemi nastaju onda kada se iz sadržaja ugovora ne može zaključiti kakava je namera strana ugovornica, a stvari se još više komplikuju kada ugovor ne sadrži odredbu o teritorijalnom domašaju. Konvencija o ugovornom pravu polazi od osnovne pretpostavke da teritorijalni domašaj ugovora zavisi od namere ugovornca, „ugovor se primenjuje na čitavoj teritoriji strane ugovornice ukoliko iz ugovora ne proizilazi drukčija namera“ (čl. 26. Bečke konvencije o ugovornom pravu). Pod teritorijom se podrazumeva trodimenzionalna koncepcija državne teritorije – kopneni, vazdušni prostor i teritorijalne vode. Ograničenja teritorijalne primene ugovora mogu se zasnivati:

  • izričito (teritorijalna klauzula o domašaju ugovora, deklaracija o ograničavanju teritorijalnog domašaja, rezerva o teritorijalnom domašaju ugovora itd).
  • prećutno (regionalni karakter ugovora tj. kada sama regionalna priroda ugovora ukazuje na nameru ugovornica da se teritorije van regiona isključe iz primene ugovornih odredbi i sl.).

Primena sukcesivnih ugovora koji se odnose na isti predmet

Odredbe ovakvih ugovora uopšte uzev se mogu podeliti u dve grupe:

  • one koje regulišu odnos ugovora prema ranijim ugovorima koje se tiču istog predmeta i,
  • one koje utvrđuju obaveze strana ugovornica pro futuro i obično se sastoje u obavezi ugovornica da ne ulaze u ugovorne koji ne bi bili saglasni sa postojećim ugovorom.

Kada dođe do nesaglasnosti odredbi sukcesivnih ugovora o istom predmetu rešenje koje predviđa Konvencija je princip prvenstva ili prioriteta formulisan kroz seriju pravnih pravila, koja se primenjuju pod rezervom odredbi čl. 103. Povelje OUN. Čl. 103., ustanovljava elemente hijerarhije u normativnoj strukturi međunarodnog prava tako što odvaja pravila međunarodnog prava na ona koja izražavaju više interese od onih koja izražavaju niže.

Izvor

  • Avramov, S., Kreća M., Međunarodo javno pravo, Beograd, 2003;
  • Bečka konvencija o ugovornom pravu iz 1969;
  • Abram Chayes, Antonia Handler Chayes, The new sovereignty: compliance with international regulatory agreements, Harvard University Press 1998;
  • Hans Kelsen, Principles of international law, Lawbook Exchange, 2003;

Autor teksta: Saša Milosavljević , student Pravnog fakulteta u Kosovskoj Mitrovici